Jedino se ja mogu prehladiti u Mostaru 😀 baš sam se pravo razboljela…momački 😀

Ovog ljeta sam bez djece provela odmor u Hercegovini kod svojih.Vrijeme sam iskoristila maksimalno, obišla Hercegovinu uzduž i poprijeko 😀 zavirilila u kafane i restorane, na Blagaju odem da se slikam sa smokvarom, kad ono tri KM , bilo mi vala mnogo da dam 3 marke za jednu sliku iako smokvaru i ne volim, draže su mi smokve 😀 i naručim sebi ko normalan insan piletinu u ljutom sosu 😀 ha ya

Posebno mi se svidio Stolac…pričala sam s povratnicima o životu u tom gradu, sjedila sam ispred Careve džamije nakon džume i pričala s par insana.Posebna je priča o Inat zvonu, kako ga oni zovu.Kažu da su vlasi u haremu džamije za vrijeme rata okretali vola i krme na ražnju.Laanet olsun… a vala mi da jednom pouku uzmemo iz naše historije koja je opomena puna, ali čim nam se svako malo ponavlja, ne učimo mi… ne učimo… ne mrzim nikoga ko je od mene drugačiji, ali moj rođeni brat ako mi dirne u moje svetinje, vala ja ga množim nulom.A nulom kad se množi, tu svaka vrijednost izgubi smis’o.

Bila sam na Red Bull Cliff Diving Mostar … e, to je vrijedilo gledati… dok sam se vraćala doma, dođe mi poruka na telelefon: “Jesi li se nagledala gologuzana, može li ti bit do iduće sezone? :p” 😀

Stomak me zabolio od smijeha, neko je haman malo ljubomoran 😀  a ja, nit sam frajere gledala radi njihovih golih guzica( iako su svi zgodni, ne faleć’ im zakona) nit’ sam išla s tim nijjetom,Gledala sam kako čovjek može letjeti s velikih visina, kao da ima krila…poput laste…samo ako ima petlju i dovoljno kuraži… i ako je jednu bogdu lud 😀

Ponekad se sve okrene naopačke i zavrti insana, poput ringišpila.Ponekad ono što nas izbaci iz životne kolotečine, vrati davno izgubljeni smisao nama i našem životu…kažu da je naše sve dok želimo nešto, dok vjerujemo u nešto a tuđe kad se ostvari…misao je naša  a čin svačiji…intenzivno se trudim da mislim pozitivno, da o sebi i drugima mislim i govorim dobro, da me male pakosti sitnih duša ne dotiču, da me ne rastuži što je u ljudima više onog tužnog i zlog.

Ovo ljeto je je baš za mene bilo super… elhamdulillah, upoznala sam dosta novog svijeta… divnih insana, učvrstila prijateljstvo sa onima koje sam upoznala ranije…Moja Z… se odselila u Germaniju, pa mi, iako se nismo baš često viđale, baš fali…nekako mi  Šeher bez nje pust…fali mu onog njenog osmijeha… one vedre čehre i dobrine…”Pod Lipom” sam upoznala jednog insana s kojim sam se ranije dopisivala, mislim da se tako zvao ugostiteljski objekat ispred kojeg smo sjedili. 😀

Dobila sam prekrasan poklon od njega.Simbol Šehera i Baščaršije…mnogo ljepši i posebniji nego što bi to bila švedska čokolada. 😀 Kupila sam mu tesbih od uličnih prodavača…da ima za zikr…jer spominjanje Allaha je lijek… za sve boli i boljke…

Malo smo pričali…sve riječi, što su u govor od, ne sjećam se tačno koliko vremena,… stale, ukazivale su samo na jedno…sve mi je ličilo na prošnju…na prijedlog da opet pripadam nekom…kad nečiji govor dođe do određene tačke, nakon koje ja ne želim dalje da slušam, jednostavno se isključim, samo  gledam u jednu  tačku  a u glavi mi odzvanjaju ranije rečene riječi.Momak je fin, te oči boje najljepšeg neba su tako neiskvarene, tako neiživljene da to za današnji vakat, haman nije normalno…

Što bi ja svoj teret stavljala na nečija pleća, što bih uzimala tuđi na svoja…Za mene, ljubav se rađa postepeno…a sve što je zaluđenost nekim, nije ljubav…Imam utisak da, nit je on razumio mene, nit sam ja njega ili smo jednostavno, i jedno i drugo vjerovali u ono što smo željeli da vjerujemo.

Njemu je trebala jaka  žena da ga izvuče iz monotone svakodnevnice a meni je isto, trebao jak muškarac da me probudi iz sna u koji sam davno zapala i ne budim se…a nit sam ja jaka žena, nit je on jak muškarac… oboje smo više kao dva nesigurna insana…koja i od malog povjetarca mogu da nazebu…

Uglavnom, bogatija sam za divno poznanstvo… elhamdulillah

Probudila sam se i prije alarma… ne moram više ni navijat sat, u mojoj glavi je konačno poredano sve kako treba.Hladno.Kao mraz da je…hladan i oštar zrak mi ne da s balkona upućujem dove Stvoritelju, iako znam da me Tvorac savršeno čuje i kad dovim iz kuće, nekako više volim kad stojim na balkonu i pogled uprem u nebo, a ruke ispružim u dovi.Ne dao dragi Bog da nam ljudi daju… bilo šta.. sve što nam daju, njima mnogo a nama malo, jedino Allah daje insanu mnogo više nego što zasluži.Hvaljen neka je  On. Tek shvatam značaj one izreke da niko nije naš prijatelj i niko neprijatelj, svako je naš učitelj… i slažem se s tim… neko nas postidi svojom dobrotom pa se ugledamo na njega… neko nam pokaže put kojim trebamo ići i usmjeri na znakove koje trebamo paziti, onda kad izgubimo iz vida svaki pravac… svaku nadu…a neko nas nauči da nikad ne smijemo biti kao oni…ma gdje bili, ma šta radili i ma kako da boljelo.

Novo jutro je još jedna prilika da se ponovo rodim…da zgrabim rukama  ove sekuunde koje mi je Allah poklonio na dar i da ne dopustim bilo kome i bilo čemu da mi pokvari raspoloženje i skine osmijeh s lica.Nedostaje mi ljeto… počeli smo se pravo voljeti…tek kad sam mu se konačno prepustila u vreo zagrljaj… ono je otišlo…nečujnim koracima…sasvim neprimjetno… sunce i sad grije…ali nije to ono sunce koje krasi ljeto… ranije je zima bila moje godišnje doba…kako starim, draže mi je da je toplo…u meni i oko mene…a valjda zato što malo topline u sebi imam, potrebna mi je sunčeva, da mogu normalno funkcionisat. 😀 Kur’an stoji na stolu.Imran ga uokvirio.Izgleda prelijepo.Sabah još ne uči…doduše ni imami nisu čestiti kao ja što sam 😀 ja  jazuka što nisam muško, nikad na namaz ne bih kasnila.Razmišljam o kaderu…Imanskom šartu za kojeg kažem da vjerujem u njega ali sam uhvatila sebe kako često jadikujem nad kaderom, Allah da mi oprosti…Koja je mudrost samo u ovome šartu… da smo svjesni toga… onda kad nas nešto poklopi, nikad ne bi kukali jer šta mi znamo, možda da nam se ne desi gubitak, nešto ružno, možda se mi nikada ne bi pokrenuli… možda bi zauvijek ostali prosječnog uma, prosječnih pogleda na život…na sebe i na ljude oko sebe…sve je prolazno i radost i muke… zanimljivo je, to, Bože moj , kako radost slabo spominjemo, iako je ima daleko više , jedino jadikovanjem nad sitnim tugama, prizvamo neku novu tugu…Pokušavam jezikom da sakrijem svoje razočarenje u odnosu s ljudima…ali valjda je to zato što sam naivna i što vjerujem u ljudsku dobrotu…a ima dobrih ljudi… a ima vala i kukolja u dobrom žitu… ne osjećam ništa… kao da sam nosila jedan ogroman kamen u prsima… i sad ga nema… prazno… pusto je sve… i osmijeh čak… prihvatila sam sve kao dar… i lijepo i manje lijepo… prihvatila sam i nered svoje slobode… svjesna da nije za svakog nova sloboda… ja se u svojoj teško snalazim… nekad sam pazila šta ću buncati u snu…sada pišem sve što mi je na umu… ne volim red… i nikada ga više neću voljeti… prihvatam kader Tvoj, Bože…svjesna da samo Ti znaš šta je za mene dobro…

sada je evo, mirno moje srce…a ja sam Ti  beskrajno zahvalna  što Ti za mene biraš ono najbolje…

Mujezin uči ezan…es salatu hajrun mine newm… namaz je sve… smiraj… duši hrana… lijek… nema Boga osim Tebe…mi smo Tvoji i Tebi ćemo se, naposlijetku  vratiti…

Rekao je Uzvišeni Allah u jednom hadisi-kudsiju: “Robe Moj, ti želiš jedno, Ja drugo, a uvijek se dešava onako kako Ja hoću. Pa ako se prepustiš onome što Ja hoću, pružiču ti i ono što ti hoćeš. A ako se ne pokoriš Mojoj odredbi, namučit ćeš se sa onim što hoćeš, a ipak će biti onako kako Ja hoću!”

Kahva se ohladila… ezani zovu one budne na spas… zar ne treba da budem sretna što sam i ja jedna od njih…elhamdulillah…a sve dok imam Allaha nije važno koga i šta nemam… svi nek me napuste, samo Ti nek si uz mene… za sve drugo ja ne marim…