Dragi ti,
izvini što sam morala da te materijalizujem ali jedino tako postoji mogućnost da primiš sve moje primjedbe, naredbe i poneku želju. Ukoliko ih ne uslišiš, razumjeću. Nisam te zadužila nikakvom lojalnošću. Čak, ponekad nisam tvoje prigovore stavila ni na razmatranje.
Reče neko iz naroda da papir trpi sve ali ja ne mogu da trpim čudnovate poglede šalterskih službenika dok šaljem poštu. Pa će biti naša mala tajna da si ti recimo neki fin gospodin iz drugog kraja zemlje koji je morao da se preseli zbog posla. Dok sam ja tvoja prijateljica iz škole koja ti neredovno piše, ali često misli na tebe.
Mustafa, sin Abdulahov.  Učitelj iz nekog hercegovačkog sela.
(tačan identitet ćeš dobiti kada prelistam bijele strane i nađem ti adresu)
Čudno?
Slažem se, ali manje je čudnije od toga da pismo šaljem nekome ko se zove i preziva kao ja i stanuje na mojoj adresi.
Ti bi da ustaneš ujutru.
Ja bih da spavam do podne.
Ti piješ čaj.
Ja se trujem kofeinom, nikotinom i nezdravom hranom.
Ti bi da trčiš odmah poslije ustajanja, ja bih da se vratim iz grada tada.
Ti bi da učim na greškama, ja bih da se zabavljam sa njima.
Ti napraviš kompromis, pustiš me da se liječim porocima dok me čekaš da se vratim i da me dovršiš. Pojedeš sve ostatke kada me dočekaš na pola puta. Tvoj kompromis i polovina puta je raskrsnica i gust saobraćaj. Trš.
Ko sam ja? Da li sam ja ja ili sam ja ti?
Ili sam sinteza nas?
Zato imam jednu molbu, pojedi me do kraja i budi ja ili me ostavi na miru.
S poštovanjem, ja.