Nekad je najbolje nestati… Ostaviti iza sebe taj stari, prašnjavi kofer prepun ljubavi i sjećanja. Nekad je najbolje otići na peron ravnodušnosti i oprostiti sebi što si se uputio tamo. Misliš da će manje da boli, da će uspomene nestati, izbledjeti, da će osobe da postanu duhovi… Ali, neće. Ljudi koji ostave ožiljak nikad ne prestaju, ne blijede, ne umiru. Čak vrište, baš tu, sa lijeve strane, svake Božije noći. Onda ne podnosiš, imaš osjećaj da umireš i jedva čekaš kraj, a znaš da neće doći. Zaspiš sa mokrim jastukom od suza, probudiš se, staviš masku na lice i cijelog dana izigravaš sopstvenu kreaturu, nešto što nisi, hladno čudovište, koje prikazuje da drugi vide samo ono što ono želi. Teško je, ali navikneš se. Jednom kada te otmu, učine srećnim i ostave, više nikada nisi isti. Umreš i rodiš se kao potpuno druga osoba. Samo noću se ponovo rodiš. Nježna, krhka i ranjiva, baš kao nekad…

Dragi ti,
izvini što sam morala da te materijalizujem ali jedino tako postoji mogućnost da primiš sve moje primjedbe, naredbe i poneku želju. Ukoliko ih ne uslišiš, razumjeću. Nisam te zadužila nikakvom lojalnošću. Čak, ponekad nisam tvoje prigovore stavila ni na razmatranje.
Reče neko iz naroda da papir trpi sve ali ja ne mogu da trpim čudnovate poglede šalterskih službenika dok šaljem poštu. Pa će biti naša mala tajna da si ti recimo neki fin gospodin iz drugog kraja zemlje koji je morao da se preseli zbog posla. Dok sam ja tvoja prijateljica iz škole koja ti neredovno piše, ali često misli na tebe.
Mustafa, sin Abdulahov.  Učitelj iz nekog hercegovačkog sela.
(tačan identitet ćeš dobiti kada prelistam bijele strane i nađem ti adresu)
Čudno?
Slažem se, ali manje je čudnije od toga da pismo šaljem nekome ko se zove i preziva kao ja i stanuje na mojoj adresi.
Ti bi da ustaneš ujutru.
Ja bih da spavam do podne.
Ti piješ čaj.
Ja se trujem kofeinom, nikotinom i nezdravom hranom.
Ti bi da trčiš odmah poslije ustajanja, ja bih da se vratim iz grada tada.
Ti bi da učim na greškama, ja bih da se zabavljam sa njima.
Ti napraviš kompromis, pustiš me da se liječim porocima dok me čekaš da se vratim i da me dovršiš. Pojedeš sve ostatke kada me dočekaš na pola puta. Tvoj kompromis i polovina puta je raskrsnica i gust saobraćaj. Trš.
Ko sam ja? Da li sam ja ja ili sam ja ti?
Ili sam sinteza nas?
Zato imam jednu molbu, pojedi me do kraja i budi ja ili me ostavi na miru.
S poštovanjem, ja.

Sve je zapravo muzika sama. I život i smisao  i besmisao svega. Ono što je nekome lijepo nekom drugom para uši, ono što je nekom opasnost, nekom je život… Neko od opasnosti bježi, neko je stvara. A neko je opet,  opasnost sama..Nevažno je sasvim. Svejedno svako od nas sam dočeka svoje sve, sam mora proći vlastite krugove pakla da bi poželio zelenila i vode hladne. I zalaska sunca pored Hutovog… i osmijeha iskrenog… i duše nepatvorene, čiste…