Jutros si me probudio, Allahu. Živa sam, zdrava, imam svega sasvim dovoljno za današnji dan… moji emaneti su dobro, moji roditelji takođe… imam kutak u kojem se mogu umorna od dunjaluka sklupčati da odmorim od ljudi i njihovih ćudi… od njihovih iskrivljenih pogleda na svijet…
Beskrajno Ti hvala, O Milostivi!
Pokušavam u podsvijest gurnuti sve ono što me vraća na minule dane… bježim od pomisli na neke ljude, riječi, slike… smijeh… bježim od pomisli na značenje riječi prijatelj, dost, ljubav, insan, povjerenje… izdaja… bježim ali gdje god da odem uvijek na korak su ispred mene…
Ojačala sam i ne boli to kao ranije, svemu se samo nasmiješ ali ljudi… ljudi su nesavršeni usvemu… baš u svemu… Ima nešto sveto… ima nešto prokleto u svakom od nas… malo melekanskog, malo šejtanluka ili malo više… nešto sveto al’ više prokleto…
Juče sam plakala, Poslaniče… pokušala zatvorenih očiju da zamislim tvoj lik… tvoje oči krupne… najljepše bisere crne… tvoje lice i osmijeh… pokušala sam se uz misao o tebi, Miljeniče, smiriti i podsjetit da sve što se desi nije nas moglo mimoići… Mi smo istovremeno duša, tijelo i emocija… bolu u jednom dijelu uzrokuje bolove u drugim dijelovima… međutiim, ako je duša napajana sa čistog izvora, tijelo i emocije podnesu i ono što je nepodnošljivo…a ima li išta da čovjeka podnijeti ne može… čak i smrt podnese… jer mora… podnese da gleda u oči smrt koja mu odnosi evlade, najdraže… kako mu otima ono za šta se grčevito borio godinama i zvao svojim… koliko ima ljudi sa fizičkim nedostacima… mnogo nas je više, sa onim duševnim… koji se ne vide… ali itekako osjećaju… itekako bole… a najviše onih sa emocionalnim… urođenim… koje ni najsavremenije metode liječenja ne mogu popraviti…. psihopatske osobine koje mnogi danas smatraju poželjnima za uspjeh u životu mnogima su uništile život…
U glavi sve što čujem je ajet… ” A gospodar tvoj te nije ni omrznuo ni napustio… i stidim se Rabba što sam seposvetila svemu više nego li pokornosti Njemu… To je Gospodar… ne napušta nas nikada… i sve što stegnemo obručem od želja da zadržimo i zaključamo pod svoje… uzme nam… tek da nas podsjeti da je na dunjaluku ionako prolazno sve… majka se malo prehladila i gledam je dok stoji kraj šporeta… suze mi same teku… toliko je toga pregazilo… u djetinjstvu, njen otac je bio teški alkoholičar, u alkoholu opasan… bježali su od njega samo da sačuvaju živu glavu… prodao im sav nenin miraz za alkohol… oni… djeca… pravili su čerpić i prodavali da im majka ima samo za hljeba… događalo se da otac zapije ili zaduži i onu turu koju nisu još ni napravili… znalo se desiti… pričala je… da joj je blato znalo toliko izgristi tabane da je vrištala od boli… a nije bilo kreme da ih namaže… njena majka je trpila… kud će s petoro djece… kome… a i sramota … muž joj je sav miraz prodao i popio… sve do pred rat je pio dok nije usnio san koji ga je prestravio i nakon toga više kapi nije popio…
Umro je na početku rata, od raka u grlu… nikad ga nisam voljela… valjda zato što moja mama nije imala dobro djetinjstvo u domu svog djetinjstva…
Sa 17 godina mama je upoznala mog oca, bio je lijep i zgodan… imao lijepe ruke i zube… ali to moju mamu nije privuklo koliko činjenica da ne pije… Mama se ubrzo udala za njega… Riješila se jednog a otišla u još veći azab… Čini mi se, nikad providna dana nije imala… Stoji… gledam je i plačem… da se barem za mene ne brine… da joj barem mi djeca nismo stalna briga… ona se ne jada nikome… sve što govori je šuti… neka.. nešto treba i progutat… a ona se nagutala svega.. našutila…. samo Allah zna koliko je puta umrla i bez smrti… ali ona ne kuka… njoj je dobro… sve dok može disat bez problema… dok su joj djeca dobro…
Osijedila je veoma rano… kažu da nisu sijede uzrokovane sekiracijom… u maminom primjeru se ne bih složila… Ona je ovisnik o radu… stalno nešto radi… ako ne radi, ona se razboli… kaže dok radi, ne misli, a kad joj misli počnu navirati, onda plače… kaže neće halaliti ocu… neću ni ja svom… možda ni moja kćerka svom ocu neće halaliti… i tako u krug… ja sam dala sve od sebe da prekinem krug u kojem je šutnja pravilo za porodicu kao formu. Bitan je papir, bitno je šta će narod reći a to što bi ti rekao, kako se osjećaš , to je nebitno…
Neku noć sam kod sestre bila na sijelu… tema je bila kako su današnji ljudi navodno moderni a žive po onom što su naučili od nana i deda… upitah prisutne, a bilo ih je, kad su zadnji put pročitali neku knjigu… čitali prijevod Kur’ana… niko i ne pamti kad je… svi samo zabezeknuto u me pogledaše… eto odgovora.. logično da ćeš živjeti kao u nanin vakat kad jedino i znaš to što je te nana naučila… nek je muzike, cigara, hrane… mani meni teških tema… hajvan tabijjat u punoj snazi… sva mudrost života je da se najedu, naspavaju, razmožavaju i umiru… neki veći smisao malo ko dokuči… muško je glava porodice… mora tako biti… jer kad muško udari šakom… svi potčinjeni se pokore… nema tu ljubavi… nema tu znanja… naučeno ponašanje u genetskom kodu… mozak zakržljao od neupotrebljavanja… od dima, alkohola…
Ja odavno ne gledam TV… ne idem po mahali i ne tračam s konama… odem kad je red i to kome treba… one nek tračaju mene i druge… pokušavam svom životu dati smisao… ali je jako teško… ako uspijem deset stvari uraditi na način da je Allah zadovoljan… jedanaestu ne mogu i onda budem tužna… ljuta na sebe… na sredinu u kojoj živim… u glavi odzvanja ajet… a Gospodar tvoj te nije ni omrznuo ni napustio… a ja se samo molim Njemu da nije… On mi je kao utočište… snaga… ljubav.. podrška i zaštitnik uvijek dovoljan. Hvaljen neka je On!
